Ko je bio Branko Šotra?
5. jun 2014. | Kultura | Autor: Sonja Ćirić | Pogledano: 3462 puta
Priča se da je jednom došla nekakva čuma u Dubac i, ljuta zbog neprohodnog puta, rekla: "Šukadar, bukadar, u Dubac nikadar!”, pa je ovo selo zato ostalo "Bogu iza nogu”. Međutim, baš takva zabit odgovarala je Branku Šotri. 

Proleće, ratna 1942. godina. Treća neprijateljska ofanziva. Cilj - uništenje partizana na granici Bosne i Hercegovine i Crne Gore. Branko Šotra, komesar partizanskog Sitničkog bataljona u Hercegovini, morao je negde da se skloni. Prebacio se u Crnu Goru, pa odatle u zapadnu Srbiju, u Dubac, gde je već stigla njegova sestra s porodicom. Stigao je do Guče, pa odatle nastavio desetak kilometara do sela Vič. Kako dalje, do Dupca, nije znao. Nigde nikakvog puta, i nigde nikog ko pouzdano zna gde je put. Svi su samo pokazivali rukom u pravcu planina napominjući da su čuli za nekakav puteljak ali ga nisu videli.   O čumi i njenoj kletvi nisu govorili, partizan ne bi poverovao u narodna verovanja. Kako i otkud se pojavio pred Brankom baš taj pravi puteljak nije jasno, tek - sigurno ga je odveo pet-šest kilometara kroz brda pravo do Dupca. 

Prava bestragija - pomislio je. Daleko od očiju, zgodno da se čovek u njemu sakrije. Uz to je još i prelepo, pitomo selo, mirisno, sve u zelenim bojama - raj za slikara! Otkako je otišao u partizane, sve dok nije ugledao Dubac, Branko nijednom nije osetio potrebu da slika. Rat, juriši, probijanje neprijateljskog obruča, bombe - nije se imalo vremena za slikanje. 

Dočekao ga je Spasoje Tadić i poveo na brdo Orlujak do svoje kuće. Mala kuća, u njoj domaćini i Brankova sestra s porodicom. Primili su ga kao najrođenijeg, osećao se sigurno i bezbedno. Celo selo se znalo i kao da je živelo zajedno: sve su delili, sve su radili zajedno, i trudili se da gostima bude što je moguće prijatnije.

Branko Šotra im je uzvratio onim što najbolje zna - slikao je. Ljudi u Dupcu tada nisu bili pismeni pa im nisu bili potrebni ni hartija ni olovka a još manje slikarski pribor, a Branko, razumljivo, nije imao nikakve potrebe da ga nosi sa sobom. Umesto platna, poslužili su zidovi Tadićeve kuće, a boje je napravio od jaja, mleka, čađi, biljaka... Pre toga samo je jednom oslikavao zidove, bili su to zidovi crkve, što znači da mu iskustvo u ovom poslu nije bilo veliko, ali - osetio je da će uspeti. Slikao je život oko sebe, ljude s kojima je živeo, hteo je da zabeleži šta oni rade, šta vole, kako im je. U prostoriji desno od vrata naslikao je njihovu "Večeru”, u sobi "Berbu jabuka”, "Seosko prelo”, "Dojilju”, i još dve kompozicije koje je nazvao "Kosač otkiva kosu” i "Tesar teše dužicu”, a u poslednjoj prostoriji slike voća i kompozicije "Berba grožđa” i "Kuća Tadića”. Na kraju je napisao "Ljeta 1942”.

Branko je, kažu, oduvek crtao. Darovitost je nasledio od oca, trgovca Danila koji je u zaseoku Kozice u Hercegovini važio za čoveka koji lepo piše, crta i rezbari. U humorističkom listu "Vrač pogađač” imao je stalnu rubriku pod pseudonimom "Mahmut Tica iz Kozica”, a škrinje koje je pravio od drveta ukrašavao je rezbarijama. U Kozicama se rodio i Branko, 1906. godine, prvo od petoro dece Danila i Božane.

Kad mu je otac pao pod stečaj, Branko je morao da prekine školovanje, baš pred poslednji razred gimnazije. Bogati stričevi iz Čapljine ponudili su da mu plaćaju školovanje pod uslovom da ga nastavi u trgovačkoj akademiji u Trstu, ali Branko nije hteo da ide čak u Italiju. Zatražio je samo jednokratnu pomoć za studije slikarstva u Beogradu.    Zbog nesumnjive darovitosti, odmah je primljen u Kraljevsku umetničku školu. U Beogradu se izdržavao sam - predavao je crtanje u Zavodu za vaspitanje devojaka, i bio je razvodnik u pozorištu. Njegov prvi sačuvani rad je iz 21. juna 1925. godine - rezbarena kutija za nakit Mileni Ubavić čijom se sestrom Stanom šest godina kasnije oženio.

U svet izložbi ušao je tridesetih godina prošlog veka, znači pre nego što je otišao u partizane, i to kao slikar. Sačuvao je kritiku strogog poznavaoca umetnosti Pjera Križanića: 

"Branko Šotra spada među najslikarskije umetnike na ovoj izložbi.  Njegov pejzaž Hercegovačko selo, pa Hercegovački zaselak i Krš dočarani su rečitom kolorističkom senzibilnošću. Njegov sveži topli pejzaž Zembiljeva ulica, gde do osobitog izraza dolazi čist slikarski talenat ovog mladog umetnika, spada među najbolje radove na izložbi.” 

Mnogo pohvala dobijao je i zbog drvorezačkih radova, a najviše za "Ćivot sv. Tekle” koji je po narudžbini radio za Crkvu sv. Arhanđela Mihaila u Sarajevu. Iz takvog života i misli Branko Šotra otišao je u rat.

Zainteresovao ga je radnički pokret još tokom školovanja, pa je kasnije postao i član Komunističke partije Jugoslavije. Nekako odmah nakon toga poveren mu je veoma ozbiljan zadatak - na njegovu adresu stizala je poverljiva pošta iz Centralnog komiteta KPJ iz Beča! Dva puta bio je u zatvoru zbog, kako se to kaže, komunističke delatnosti. Zbog toga je, takođe, po odluci policije često menjao mesta službovanja. U Ohridu je, na primer, proveo dve godine kao stručni učitelj za duborez u tamošnjoj Državnoj muškoj zanatskoj školi. Da je uprava škole bila zadovoljna njegovim radom, svedoči njihova ocena da Šotra "pokazuje mnogo volje i predanosti u poslu”, kao i da je dao nekoliko "modela za praktične predmete duboreza koji će se izrađivati u radionicama škole Bratstvo i privatnim radionicama i prodavati turistima. Takođe je dao i nekoliko modela za ćilimarstvo s persijskom tehnikom tkanja a našim narodnim šarama”. 

Branku, međutim, tamo nije bilo zanimljivo. Sestri Mileni ovako je u pismu opisao svoje ohridske dane:

"Prljava, zadimljena, tjeskobna čekaonica, neke sporedne željezničke stanice. Sjedim strpljivo, beskrajno dugo, čekajući polazak voza, osjećajući kako odrvenjujem polako - to ti je vjerna slika mog života.”  Ili: "Danas, dok me progone slike iz ranog djetinjstva, kiša sipi kao i onda. Sve je manje-više kao i onda, izuzev moje nutrine, koja je siva i pusta. Kao hladni kišni zastor napolju. Ne čekam ništa više za sebe, ne radim apsolutno ništa. Osjećam se kao riba na pijesku.” Raspoloženje mu se popravilo kad je obnovljena Komunistička partija u Makedoniji, i kad su ga drugovi partijci izabrali u Gradski komitet Ohrida.

Ali, odatle ga šalju u Vršac, za nastavnika crtanja u Muškoj zanatskoj školi. Tamo je skoro po ceo dan slikao: portrete, pejzaže, što više toga, kako bi mogao da ih pokaže u Beogradu. Hteo je da njegova prva samostalna izložba bude baš u prestonici. Međutim, izbio je Drugi svetski rat i Branko Šotra mobilisan je u Debar, u Makedoniju. Završene radove ostavio je kod prijatelja, prote Emila Božina, u čijoj kući je proveo lepe sate. Ali, kako je prota kasnije pričao, "neke od ratnih godina” došli su Brankovi rođaci i "odvezli sve pejzaže i portrete u pravcu Pančeva”. Neke su odmah prodali, a većinu su sačuvali za sebe tako da se danas zna gde su. 

Kraljevina Jugoslavija kapitulirala je ubrzo nakon početka Drugog svetskog rata, pa se Šotra iz Debra vratio u Hercegovinu, a odatle, pešice, preko Sarajeva i Beograda, stigao na Ušće kod Kraljeva. Tu je, u novoosnovanom Kopaoničkom odredu, počeo da radi na podizanju ustanka.  Tokom rata, izuzimajući freske u Dupcu, gotovo da nije uradio nijednu sliku ni grafiku. Kasnije, ovako je objasnio zašto:

"Moja situacija, kao slikara, razlikuje se od mojih kolega koji su takođe učestvovali u ratu. Svi su se oni manje-više bavili slikanjem, crtali plakate, dakle, radili na umetničko-propagandnom sektoru. Ja sam od početka bio u prilici da radim kao vojnik. Rijetko, silom prilika, radio sam poneki plakat. Bio sam uposlen političkim radom i stalnim okršajima tako da sam u krajnjim predasima mogao ponešto da skiciram.”

Možda je zato tema njegovih posleratnih grafika partizanski život: "Bombaš”, "Strelci”, "Kolona”, "Juriš”... Na njima je vidna potreba da što vernije zabeleži ono što je doživeo, da ostavi hroniku nezaboravnih podviga i svog partizanskog života. Možda su ga zato te njegove grafike s temama iz rata i proslavile. Kritičari su pisali da je Šotra mogao da prikaže grafičkim tehnikama sve što vidi, i da se u toj vrsti umetnosti osećao kao kod kuće. Isticali su i njegovu crtačku sigurnost: njegovo brdo, greben, šuma, ogoljeno stablo, životinjska lobanja ili figura, imaju fizionomiju pa se čoveku čini da bi ih odmah prepoznao kad bi ih sreo. Njegovi prijatelji su pričali da se uvek žalio da nema dovoljno vremena da se posveti grafici onoliko koliko bi voleo.

S puta po Rusiji vratio se još uvereniji da je realizam onaj pravi umetnički pravac i pravi način umetničkog prikazivanja stvarnosti. U predavanju o ruskoj umetnosti, koje je održao nakon povratka, objašnjavao je da je zapadnjacima svejedno šta slikaju, važno je kako, pa je zato iz njihove umetnosti istisnut čovek i njegova sudbina, dok je sovjetska umetnost povezana s narodom i visoko je idejna. 

A onda je 1948. godine postao prvi rektor Akademije primenjenih umetnosti, današnjeg fakulteta. Kod nas nije postojala školska tradicija u oblasti primenjenih umetnosti, pa je Šotra prvo morao da dokazuje Akademijino "mesto pod suncem”, opravdanost zašto treba i na njoj da postoje odseci koji već postoje na Likovnoj akademiji, bez obzira na to što su drugog usmerenja. Izgleda da je baš ta borba za Akademiju promenila njegovu umetnost. Sudeći po radovima iz pedesetih godina, Šotra je ublažio ideje o realizmu kao pravom umetničkom pravcu: "Starac iz Hercegovine” ili "Devojka”, na primer, koje je izrezao u drvetu, vidno su stilizovani. Kao da je sopstvenim primerom hteo da pokaže i dokaže lepotu i mogućnosti primenjene umetnosti, i neophodnost Akademije!

Posle osam godina, kad je svima bilo jasno šta je i kako radi Akademija primenjenih umetnosti, Branko Šotra je otišao. Ostvario je svoj zadatak i smatrao da joj više nije potreban. 

Osim Akademije, Branko Šotra osnovao je i Dom JNA, obnovio Vojni muzej, bio je prvi sekretar Saveza likovnih umetnika Jugoslavije, i još svašta je bio. Umro je iznenada, u Stokholmu, 21. maja 1960. godine. Tadićeva kuća u Dupcu je, zbog Šotrinih zidnih slika, proglašena spomenikom kulture, a još pre toga poznato je turističko mesto dragačevskog kraja.

Priznanja i zvanja:

Orden partizanske zvezde,
Orden zasluge za narod,
Prvi rektor Akademije za primenjenu umetnost
Osnivač Doma JNA (danas Dom vojske u Beogradu)
Direktor Vojnog muzeja na Kalemegdanu
Pukovnik JNA,
Sahranjen je u Aleji narodih heroja na Novom groblju u Beogradu
Jedna ulica u Beogradu na Čukarici nosi ime Branka Šotre,
U Stocu je postojala galerija "Branko Šotra"

(Politikin zabavnik)

Post a comment